Postoje parfemi koji ne menjaju dan. Ne ulaze u prostor. Ne ostaju iza nas. Ne šire se. Ne traže da budu primećeni. Samo su tu. U koži, u kragni, u pokretu. Ne osetimo ih dok ih nosimo. Ali bismo primetili da ih nema.
Stavljaju se bez razmišljanja. Jedan pritisak na pumpicu, dok se obuvaju cipele. Ne proverava se da li su „prejaki“. Ne razmišlja se da li su „dnevni“ ili „večernji“. Oni su samo naši. I ne znaju da su važni. Ne menjaju ritam, ne menjaju prostor, ne menjaju druge. Ali menjaju ton.
U toku dana — tišina. Nema komentara. Nema pitanja. Nema tragova. Ali u prolazu, neko se okrene. U zagrljaju, neko kaže: „Ovo mi je poznato.“ Mi se nasmejemo, ali ne objašnjavamo. Jer miris nije za objašnjenje. On je za prisustvo.
U fioci stoji bočica koja se koristi godinama. Ne menja se često. Ne prati trendove. Ne traži sezonu. Ne zna da je deo svakog dana. Ali jeste. I kad se potroši, ne kupuje se odmah nova. Čeka se. Jer nije stvar u mirisu, već u ritmu. U gestu. U trenutku kada se nanosi, bez razmišljanja.
Mirisi koje ne primećujemo dok ih nosimo ne menjaju druge. Ne menjaju prostor. Ne menjaju nas. Ali menjaju način na koji se dan odvija. Ne zvuče, ne svetle, ne traže. Ali ostaju. I to je dovoljno.
Foto: