Na kraju dana, sto nikad nije sasvim prazan. I ne mora biti. Uvijek nešto ostane. Ne zato što smo zaboravili, nego zato što nismo odmah spremni da završimo. Jer kraj ne dolazi u trenutku kad se nešto prestane koristiti. Dolazi kasnije. Kad se prostor smiri. Kad se ruka odmori. Kad pogled više ne traži.
Na stolu ostane šolja iz koje smo pili kafu. Prazna, ali još topla. Ili već hladna, ali još uvek „naša“. Ne sklanja se odmah. Jer je bila deo jutra. Jer je stajala tu dok smo čitali poruke, dok smo gledali kroz prozor, dok smo ćutali. I sad stoji. Ne smeta. Samo podseća.
Ostane i hemijska. Ne piše više, ali je tu. Možda zato što je bila u ruci kad smo zapisali nešto važno. Ili nevažno. Možda zato što je ostala otvorena, pa ne želimo da je bacimo dok ne proverimo da li je stvarno prazna. Možda zato što je jednostavno — ostala.
Papirić sa brojem telefona koji više ne treba. Račun koji nismo odmah bacili. Ključevi koje smo izvadili iz torbe, ali ih nismo vratili. Sve to stoji. Ne kao nered, nego kao trag. Kao produžetak trenutka koji se još nije povukao.
Ponekad ostane i nešto što nema ime. Poklopac od nečega. Kamenčić iz džepa. Parče konca. Ne zna se kako je tu dospjelo, ali sad je tu. I ne dira se. Jer možda još ima neku svrhu. Ili možda nema, ali nije još vreme da se to prizna.
Sto postaje mapa dana. Sve što je prošlo, ali još nije otišlo. Sve što je bilo u rukama, ali više nije. Sve što je imalo funkciju, ali je sada samo prisutno. I to prisustvo nije beznačajno. Nije ni važno. Samo je tu.
I onda dođe trenutak kad se nešto pomeri. Bez plana. Bez ceremonije. Samo zato što je ruka krenula. I tada se zna — sad je gotovo. Sad može da se skloni. Sad više ne znači.
Ali do tada — sto čuva. Ne kao arhiva. Više kao tiha površina na kojoj se dan još uvek zadržava. Ne traži objašnjenje. Ne traži red. Samo dopušta da nešto ostane. Još malo.
Foto: Mary Skrynnikova