Istrčati maraton za mnoge je simbol izdržljivosti i ličnog uspeha. Danas, međutim, reč „maraton“ sve češće vezujemo i za digitalne izazove koje nameću društvene mreže. Pored standarda lepote, treninga i ishrane, pod pritisak produktivnosti dospelo je i čitanje.
Danas se čitanje vraća na velika vrata – ali u potpuno novom obliku. Knjige više postaju i svojevrstan estetski objekat, modni dodatak koji neretko upotpunjuje autfite poznatih ličnosti. U digitalnoj kulturi vizuelnog identiteta, knjiga postaje svakodnevni aksesoar.
Veliki modni brendovi prepoznaju ovaj trend. Brendovi poput Coach u svojim kampanjama promovišu čitalačku kulturu kao deo poželjnog lajfstajl narativa, spajajući luksuz i intelektualni kapital. Na taj način, knjiga ulazi u sferu brendiranja.
Paralelno s tim, rastu i formati poput čitalačkih podkasta. Jedan od zapaženijih primera je Service95, čitalački klub koji vodi Dua Lipa, gde se knjige predstavljaju kao deo svakodnevice i globalne kulturne razmene. Ovakvi projekti doprinose tome da čitanje ponovo postane vidljivo, ali istovremeno ga smeštaju u okvir savremenog medijskog spektakla. Pod oznakom #BookTok ili #Bookstagram knjige ponovo postaju viralne, autori se vraćaju na bestseler liste Njujork Tajmsa i ostalih velikih kuća, a svi, od najmlađih do najstarijih, aktivno dele svoje preporuke na internetu. Mnoge spisateljice i pisci aktivni su na Tiktoku i Instagramu i na taj način dospevaju do široke čitalačke publike. Na prvi pogled, čini nam se da je ceo svet doživeo jedan oblik kulturne renesanse.
Međutim, ispod površine entuzijazma, sjajnih korica i vrhunskih priča koje će nas odvesti u neki drugi univerzum, stihijski se razvija jedan novi obrazac – čitanje kao performans uspeha i produktivnosti. Buktokeri i Bukstagrameri neretko ističu kako su pročitali 80 do 100 knjiga godišnje, dok pojedini tvrde da su pročitali i po 150 naslova. Na svojim profilima neretko objavljuju čitalačke vlogove, utiske o knjigama, liste ciljeva, te na taj način broj pročitanih naslova postaje merljiv, opipljiv i uporediv. Ono što je nekada težilo kvalitativnosti, danas je u digitalnom svetu kvantifikovano.
Od me time do ,,svi” time
Danas, čitalački maratoni, readathoni, podstiču ,,učesnike” i ,,učesnice” da za što kraće vreme pročitaju što veći broj knjiga. Poseban problem javlja se kada se takozvane ,,ciglice” (one knjige sa preko 500 stranica) pročitaju u toku od tri dana. Naravno, u tome ne postoji ništa loše dokle god se promovišu zdrave navike čitanja, a ne nezdravi porivi za takmičenjem. Zajedničko čitanje može imati pozitivne efekte poput motivacije, osećaja pripadnosti, razmene mišljenja, kao i sticanja prijateljstava u sklopu sve popularnijih čitalačkih klubova. Ipak, kada se fokus pomeri sa iskustva na rezultat, čitanje poprima jednu potpuno drugačiju dimenziju. Prestaje da bude ritual i pretvara se u izazov. Iako izazovi mogu da nam otvore vrata ka nekoj novoj dimenziji i potencijalno sjajnom hobiju, često mogu predstavljati i pritisak, posebno onda kada smo ih odabrali pod pritiskom društva ili eho komore u kojoj se nalazimo.
Kada mi to ,,hiperkonzumiramo”?
Hiperkonzumerizam predstavlja preteranu i nekontrolisanu potrebu za novim proizvodima, iskustvima i sadržajem. U kontektsu Buktoka, ovaj pojam se ogleda u nekoliko stavki:
- Preterana kupovina knjiga i velikih ,,book haul” paketa
- Gomilanje nepročitanih knjiga (to be read liste)
- Impulsivnoj kupovini naslova samo zbog njihove popularnosti
- Brzom prelasku na narednu knjigu, bez da smo uspeli da ,,osetimo” prethodnu
Kada određeni roman postane viralan, stvara se osećaj hitnosti, potrebe da se pročita odmah. U suprotnom, rizikuje se da budemo „van toka“. Jedan od primera jeste ACOTAR serijal čiji pojedini delovi, kojih ima ukupno pet, neretko broje i do 800 stranica. Značajna je i ponovna globalna popularizacija autorke Kolin Huver, što je jedan od dokaza da digitalni trendovi aktivno utiču na tržište knjiga. Ono što čitamo više nije samo kulturni artefakt – u pitanju je proizvod čiji uspeh zavisi od algoritamske vidljivosti.
Problem nastaje kada čitanje počne da liči na potrošnju brze mode: brzo kupi, brzo pročitaj, brzo pređi na sledeće.
Mladi i poređenje
Posebno osetljiva grupa, kada je reč o hiperkonzumerizmu, jesu tinejdžeri. U periodu formiranja identiteta, mladi su skloni upoređivanju i razvijanju različitih nesigurnosti zbog utiska da nisu dovoljno dobri, dovoljno uspešni. Njihovi digitalni uzori tada stupaju na pravi test. Kada influenser/ka saopšti da je pročitao/la 100 knjiga u roku od 365 dana, to može proizvesti osećaj nedovoljnosti kod onih koji su pročitali ,,samo” deset. Čitanje, koje bi trebalo da doprinosi ličnom razvoju i mentalnom zdravlju, postaje još jedna oblast u kojoj se meri uspeh.
Ovaj fenomen se uklapa u širi obrazac kulture uspeha i postignuća – onaj u kome se čak i slobodno vreme optimizuje. Hobi na neki način postaje i dokaz discipline. Dolazimo do momenta gde se ono što je trebalo da nam odagna misli od svakodnevnog i, posebno za mlade, često napornog života, pretvara u jedan začarani krug izuzetno teško dosežnih ciljeva.
Lično brendiranje – gubljenje identiteta
U digitalnom okruženju, izbor literature koju čitamo postaje deo ličnog brenda. U slučaju da čitaš Fridu Mekfeden, trileri su ono u čemu uživaš, ali još uvek nisi dosegla nivo Stivena Kinga. Ako ti se dopala knjiga Onyx Storm od Rebeke Jaros – nemaš ukusa, jer se polovina TikToka buni na ovakav nastavak serijala. Redovno imaš potrebu da objavljuješ šta čitaš, jer je to način na koji zapravo poručuješ digitalnom svetu ko si ti. Storijima na Instagramu prikazujemo neki vid sopstvene vrednosti ako danas objavimo jednu knjigu i napišemo ,,Just started”, a za dva dana te iste korice uz opis ,,Just finished”. Tako se i čitanje uklapa u logiku samoprezentacije. Polica sa knjigama postaje pozadina za fotografiju. Beleške i podvlačenja postaju estetski detalj. Godišnji reading goal postaje vrednosni simbol.
Digitalni mediji ipak mogu pomoći?
Na kraju, ipak se setimo da knjige služe da upotpune i oplemene našu ličnost. One su tu da nam pomognu da se opismenimo, postanemo elokventnije ličnosti koje su upoznate sa raznolikim temama i o njima su u stanju da polemišemo.
Postavlja se pitanje: da li je moguće zadržati benefite digitalne zajednice, a izbeći pritisak produktivnosti? Jedan od odgovora mogao bi glasiti: Da, dokle god se tokom čitanja knjige posvetimo čitanju knjige. Šta to zapravo znači? Znači biti u stanju čitati bez visokog cilja, dozvoliti sebi da se vratimo na pojedine pasuse, napraviti pauzu u čitanju kada osećamo potrebu za time.
Digitalne platforme mogu biti prostor inspiracije, ali ne bi trebalo da diktiraju tempo ličnog razvoja. Čitanje nije trka, a broj pročitanih naslova nije medalja.
Zapamtimo – knjiga je zadovoljstvo koje traži prisustvo, a ne dokaz.
Piše: Lana Ćapić
Foto: Iwouldrathergoblind