Ponekad se čini da dan proleti, a da nijednom nismo zaista bili tu. Ruke rade jedno, misli drugo, ekran treće. Dok slušamo, već odgovaramo. Dok odgovaramo, već razmišljamo o sledećem zadatku. Pažnja se rasipa, deli, premešta. Retko je cela, retko miruje.
Ali onda se dogodi nešto što nas zaustavi. Trenutak u kojem neko zaista pogleda dok govori. Pauza u rečenici koja nije neprijatna. Tišina koja ne traži objašnjenje. Ruka koja se zadrži na ramenu sekundu duže. To su trenuci u kojima pažnja nije podeljena. Ona je tu. Cela.
U svakodnevici, pažnja se ne meri minutima, već prisustvom. Nekad je dovoljan pogled, nekad jedno „slušam te“ izgovoreno bez žurbe. Nekad je to kada neko ne proveri telefon dok sedi preko puta. Kada ne prekine, iako zna šta ćemo reći. Kada ne požuri da odgovori, već pusti da se misao slegne.
U gradskom ritmu, pažnja se pojavljuje na neobičnim mestima. Na semaforu, u redu za hleb, na stepenicama zgrade. Neko propusti da uđe prvi. Neko podigne pogled s ekrana. Neko pusti da prođeš. Sitni gestovi, neplanirani, neizgovoreni. Ali osećaj ostane.
U večernjim satima, kada se dan smiri, pažnja se vraća. U razgovorima koji nisu o poslu. U tišini koja ne traži objašnjenje. U prisustvu koje ne mora da se potvrdi. Tada se ne meri vreme, već osećaj. Da je neko tu. Da je nešto stalo. Da je pažnja — makar na tren — bila cela.
Ne mora sve da bude veliko da bi bilo važno. Nekad je dovoljno da neko ne prekine. Da ne požuri. Da ostane. Pažnja se ne meri dužinom, već dubinom. A dubina se ne traži — ona se prepozna.
Foto: Kirill Pershin