Nisu svi pozdravi reči. Neki su pogled koji se zadrži sekundu duže. Neki su klimanje glavom, jedva primetno. Neki su osmeh koji se pojavi i nestane pre nego što ga stignemo uzvratiti. U svakodnevici, posebno u gradovima, pozdrav često nije razgovor. To je znak. Gesta. Tiho priznanje da delimo prostor, trenutak, možda i sećanje.
Na stepeništu, u prodavnici, na stanici — srećemo ljude koje poznajemo, ali ne dovoljno da bismo stali. Ili ih znamo previše, pa ne znamo odakle bismo počeli. Ili smo jednostavno umorni. I tada se pozdrav pretvara u nešto drugo. U tišinu koja nije neprijatna. U pokret koji ne traži odgovor.
Postoje i oni susreti u kojima se ništa ne dogodi. Prođemo jedno pored drugog, bez reči, bez pogleda. Ali znamo. Osetimo. I to je dovoljno. Nisu svi odnosi za razgovor. Neki su za prolaznost. Za prisutnost bez obaveze.
U manjim mestima, pozdrav je često obavezan. U većim, izbor. Ali i tamo gde se ne očekuje, on se dogodi. U liftu, u redu za hleb, na biciklističkoj stazi. Neko propusti da uđe prvi. Neko zadrži vrata. Neko kaže „dobar dan“ bez da zna ko ste. I to ostane.
Pozdrav koji ne ostavi trag u porukama, ne uđe u inbox, ne završi na društvenim mrežama — možda je najvredniji. Jer nije za pamćenje. Nije za analizu. Samo je bio. I to je dovoljno.
Foto: Delia Giandeini