U torbi, džepu, fioci — uvek postoji nešto što nije tu zbog funkcije. Nije ni zbog vrednosti. Tu je jer „nekako treba da bude“. Kamenčić sa puta. Dugme koje više ne pripada nijednoj košulji. Papirić sa brojem koji više ne zovemo. Sitnica koja ne rešava ništa, ali smiruje.
Ti predmeti ne otključavaju vrata, ne svetle, ne pišu. Ali ih nosimo. Premeštamo iz jakne u jaknu, iz torbe u torbu. Ne pitamo se zašto. Možda zato što nas podsećaju na nešto što ne želimo da zaboravimo. Možda zato što je lakše kad nešto ima težinu u ruci.
Neki ljudi nose privezak koji više ne koriste. Drugi čuvaju bioskopske karte. Treći imaju stari ključ koji ne otključava ništa. Neki predmeti su pokloni, neki su slučajno ostali, neki su tu jer su „uvek bili tu“. Nisu deo plana, ali jesu deo ritma.
Na radnom stolu, pored tastature, često stoji nešto što ne pripada poslu. Figurica, kamen, stari USB koji više ne radi. U torbi, pored novčanika, nalazi se papirić koji nećemo koristiti. U džepu, pored ključeva, stoji nešto što ne otključava ništa. Ali je tu.
U večernjim satima, kada se dan smiri, ti predmeti ostaju. Ne traže pažnju, ali je dobijaju. Ne traže objašnjenje, ali ga nose. Ne menjaju svet, ali menjaju ton dana. I to je dovoljno.
Ne mora sve da ima razlog. Nekad je dovoljno da nešto bude tu. Da prati. Da ostane.
Foto: Moon Moons