U svakom stanu postoji nekoliko stvari koje se stalno pomeraju, a nikada ne koriste. Činija koja je nekad bila za voće, pa za ključeve, pa za ništa. Kutija koja je stajala u hodniku, pa na polici, pa ispod stola. Ne zna se tačno zašto je tu, ali nije ni vreme da se baci.
To su predmeti koji ne smetaju dovoljno da ih sklonimo, ali ni ne znače dovoljno da ih zadržimo. Oni se sele. Ne iz potrebe, već iz ritma. Nekad ih pomerimo jer čistimo sto. Nekad jer tražimo nešto drugo. Nekad jer nam se učini da bi „tu bolje stajali“.
U fiokama — kablovi bez para. U kutijama — dugmad, papirići, baterije koje možda još rade. Na stolu — hemijska koja ne piše, ali se vraća u držač. Na polici — knjiga koju niko ne čita, ali lepo stoji pored vaze.
Neke stvari ostanu jer su preživele prethodno sređivanje. Kad god se krene s idejom „da se malo raščisti“, one nekako prežive. Prebace se na drugo mesto. I to je to.
Možda ih ne primećujemo svaki dan, ali kad nestanu — nešto fali. Kao da je prostor izgubio deo svog ritma. Kao da je tišina drugačija.
Foto: Ridwan D.esk