U svakoj torbi postoji nešto što nije neophodno. Papirić sa brojem koji više ne zovemo. Ključ od stana u kojem više ne živimo. Privezak koji je nekada bio poklon. Sitnica koju smo jednom stavili „za svaki slučaj“, i ostala je. Ne koristimo je. Ne tražimo je. Ali je ne vadimo.
Ti predmeti ne traže pažnju. Ne menjaju dan. Ne pomažu. Ali su tu. Premeštamo ih iz jakne u jaknu, iz torbe u torbu. Ponekad ih pronađemo dok tražimo nešto drugo. Pogledamo ih, prepoznamo, i vratimo nazad. Bez reči. Bez razloga.
Možda ih ne nosimo zbog funkcije, već zbog osećaja. Jer nas podsećaju na nešto što ne želimo da zaboravimo. Ili zato što je lakše kad nešto ima težinu u ruci. Ili jednostavno zato što su tu — i više ih ne preispitujemo.
U džepu kaputa može biti kamenčić sa puta. U novčaniku stara karta za koncert. U pregradi automobila olovka koja više ne piše. Sve su to tragovi dana koji su prošli, ali nisu nestali. Nevidljivi dok ih ne dotaknemo. Prisutni i kad ih ne gledamo.
Ponekad ih izvadimo. Na trenutak. Pogledamo. I vratimo. Ne zato što su nam potrebni, već zato što su naši. Deo nas. Deo puta. Deo nečega što ne traži objašnjenje.
Ne moramo ih imenovati. Ne moramo ih objašnjavati. Dovoljno je da znamo da su s nama. I da ih, kad ih jednom izvadimo, možda više nećemo vratiti.
Foto: