Postoje trenuci koji ne ulaze u dan. Ne računaju se. Ne beleže se. Ne prepričavaju. Ne zna se tačno kad su se dogodili, ni koliko su trajali. Ali se ponavljaju. Svaki dan. I svaki put isto.
Zatvaranje prozora kad se krene iz kuće. Ne zato što je hladno, nego zato što tako treba. Pokret ruke koji ne proverava temperaturu, već proverava da li je sve „na svom mestu“. Taj zvuk — klik, škripa, tišina. Nema ga u pamćenju, ali telo ga zna.
Proveravanje džepova. Ključevi. Telefon. Novčanik. I još jednom, iako znamo da je sve tu. Pokret koji ne traži, nego potvrđuje. Kao da telo mora da se uveri, nezavisno od uma. I svaki put isto: dlan na džep, blagi pritisak, kratko zadržavanje. Nema sumnje, ali ima potreba.
Vraćanje istim putem. Ne zato što je najbrže, nego zato što je poznato. Iako postoji prečica, iako postoji drugačiji ugao, telo bira ono što zna. I svaki put stane na istom mestu. Pogleda u isti izlog. Preskoči isti ivičnjak. Ne zato što mora, nego zato što se tako dan slaže.
To su trenuci koji ne ostaju u sećanju. Ne znaš da su se dogodili, ali znaš kad ih nema. Kad ne proveriš džepove — nešto fali. Kad ne zatvoriš prozor — dan je otvoren. Kad kreneš drugim putem — korak je nesiguran.
Oni ne traže pažnju. Ne traže ime. Ne traže značenje. Ali čuvaju ritam. I telo ih pamti, čak i kad um ne stigne da ih zabeleži.
To su trenuci koji ne menjaju ništa, ali bez njih dan ne počinje kako treba. Ne završava se kako treba. Ne odvija se kako zna. I zato se ponavljaju. Bez pitanja. Bez razloga. Bez sumnje.
Jer u njima nema događaja. Samo prisustvo.
Foto: Izdhan Imran