Neke evrovizijske pobede dođu očekivano. Mesecima unapred znate ko će podići trofej, kladionice odrade svoj posao, internet se složi sam sa sobom i finale postane samo formalnost. A onda se povremeno desi godina poput ove, kada pobedi neko ko je pre samo nekoliko meseci ozbiljno razmišljao da od svega odustane.
Dara je u Beču pobedila sa pesmom Bangaranga, ali priča o toj pobedi zapravo je počela mnogo ranije. I to prilično ružno.
Nakon pobede na bugarskom nacionalnom finalu krenuo je onaj dobro poznati evrovizijski ciklus internet seciranja svega mogućeg. Da li je pesma „previše bučna“, da li je „previše balkanska“, da li je „previše čudna“, da li je uopšte dostojna Evrovizije. U roku od nekoliko dana Dara je od favoritkinje domaće publike postala glavna meta društvenih mreža. I ne, nije to bio onaj standardni evrovizijski hejt koji traje dva dana pa nestane. Ovo je izgledalo kao da se pola interneta takmiči ko će je brže slomiti.
U jednom trenutku priznala je da je razmišljala o povlačenju.
I iskreno, baš tu se cela priča promenila.
Jer Evrovizija poslednjih godina često pokušava da bude veća od muzike. Više spektakla, više LED ekrana, više „trenutaka za TikTok“. A onda se pojavi neko ko potpuno slučajno podseti publiku šta ljudi zapravo traže od ovog takmičenja. Da osete nešto stvarno. Dara je prvi put prestala da deluje kao nedodirljiva pop zvezda i počela da deluje kao osoba kojoj je svega preko glave. Publika je to prepoznala gotovo momentalno.
Od tog trenutka „Bangaranga“ više nije bila samo pesma. Postala je priča koju su ljudi želeli da guraju do kraja.
I onda je stigao Beč.
Već na prvoj probi bilo je jasno da Bugarska ove godine ne dolazi da popuni running order. Nastup je izgledao kao sudar rejva, protesta i balkanskog folklora koji je neko ubacio u futuristički klub u tri ujutru. Sve je bilo glasno, haotično i potpuno pod kontrolom u isto vreme. Onaj tip nastupa koji ili završi u top 3 ili izgori pred celom Evropom. Sredina nije postojala.
A publika je progutala svaki sekund.
U finalu je nastupilo 25 država, glasalo je 35 žirija, ali iskreno, čim je krenuo poslednji refren bilo je jasno da gledamo pobednika. Ne zbog poena. Zbog energije u areni. One vrste energije koju televizija nikada ne uspe potpuno da prenese. Ljudi su ustajali sa mesta pre kraja pesme, delegacije iza scene snimale reakcije publike, a internet koji ju je mesecima razvlačio preko noći je promenio ton.
To se retko dešava na Evroviziji.
Još ređe se dešava da Balkan uspe da napravi trenutak koji izgleda toliko evropski, a opet potpuno svoj. I možda je baš zato ova pobeda toliko odjeknula po regionu. Nije delovala kao pokušaj da se Balkan „prilagodi“ Evropi. Naprotiv. Delovala je kao trenutak u kojem je Evropa konačno pristala da igra po balkanskim pravilima.
Dok ovo pišem, slavlje u Bugarskoj i dalje traje. Bukvalno traje danima. Sofija izgleda kao da je reprezentacija osvojila Svetsko prvenstvo, ne muzičko takmičenje. Ljudi pevaju „Bangarangu“ po ulicama, kafići vrte nastup u krug, mediji ne izlaze iz specijalnih emisija. I negde usred svega toga postoji nešto baš lepo ironično. Pesma koju su mnogi hteli da sklone sa Evrovizije na kraju je postala pesma koju trenutno peva cela Evropa.
Poslednji put Balkan je ovako glasno osvojio Evroviziju kada je Marija Šerifović donela pobedu Srbiji sa pesmom Molitva. Od tada se region često vrtio između nostalgije i pokušaja da ponovi isti efekat. Dara nije pokušala da ponovi ništa. I možda je upravo zato uspela.
Jer najveći paradoks ovogodišnje Evrovizije jeste to što je pobedila pesma kojoj su mnogi predviđali potpuni raspad još u februaru.
A završila je tako što ju je pevala cela arena u Beču.
Foto: Corinne Cumming/EBU