Postoji trenutak u kojem hrana prestaje da bude samo hrana i postaje internet fenomen. Ne zbog ukusa, mirisa ili iskustva za stolom, već zbog toga kako izgleda na ekranu. Danas se određena jela ne šire svetom zahvaljujući preporukama prijatelja ili kritikama gastronomskih magazina, već zahvaljujući algoritmu. Dovoljno je nekoliko viralnih videa, usporeni kadar topljenog fila ili savršeno presečen desert i nastaje globalna opsesija koju milioni ljudi žele da probaju i pre nego što znaju kakvog je ukusa.
Možda je najbolji primer za to japanski čizkejk. Mekan, vazdušast, gotovo drhtav kolač koji izgleda kao da je napravljen od oblaka postao je internet senzacija mnogo pre nego što je većina ljudi imala priliku da ga proba. Video-snimci u kojima se kolač lagano trese, dok ga nož preseče kroz savršeno mekanu teksturu, obišli su TikTok, Instagram i YouTube brže nego bilo koja klasična reklama. Ljudi su čekali u redovima ispred pekara u Tokiju, Seulu, Londonu i Njujorku samo zato što su želeli da vide da li je stvaran osećaj koji su gledali na telefonu. Ukus je često bio sekundaran. Bitno je bilo učestvovati u trendu.
Isto se dogodilo i sa dalgona kafom tokom pandemije. Penasti sloj instant kafe, šećera i vode postao je globalni fenomen praktično preko noći. Nije bila reč o revolucionarnom receptu niti o posebnom ukusu koji niko ranije nije probao. Dalgona kafa postala je simbol vremena provedenog kod kuće, estetike “savršene rutine” i sadržaja koji izgleda dovoljno lepo da ga objaviš na mrežama. Ljudi su satima mutili kafu ručno ne zato što su bili kafeni entuzijasti, već zato što su želeli kadar koji su prethodno videli kod miliona drugih korisnika.
Sličnu sudbinu imao je i cloud bread — hleb od nekoliko sastojaka u pastelnim bojama koji je više ličio na rekvizit iz animiranog filma nego na nešto što se zaista jede. Internet je bio opsednut njegovim izgledom, teksturom i činjenicom da “izgleda nestvarno”, iako su mnogi kasnije priznali da ukus nije bio ni približno zanimljiv koliko video samog pravljenja.
Hrana je danas postala deo vizuelne kulture. Ne biramo više samo šta ćemo jesti, već šta ćemo gledati, fotografisati i objaviti. Zato su deserti poput mirror glaze torti, kroasana u fluorescentnim bojama ili takozvanih “cube croissanta” postali viralni mnogo pre nego što su stigli do većine pekara. Dovoljno je da izgledaju fotogenično i internet će odraditi ostatak.
Jedan od najzanimljivijih primera poslednjih godina svakako je Dubai chocolate — čokolada punjena pistaćima i kadaifom koja je eksplodirala na TikToku zahvaljujući ASMR snimcima lomljenja hrskave čokolade i curenja fila. Pre nego što je većina ljudi uopšte saznala ko je proizvodi, internet je već odlučio da je to “must try” desert godine. Poslastičarnice širom sveta počele su da prave svoje verzije gotovo momentalno, a redovi su se stvarali zbog proizvoda čiji je najveći kvalitet u tom trenutku bio — viralnost.
Sličan efekat imale su i japanske voćne sandviče, korejski corn dog, mochi krofne ili takozvani “pancake cereal”. Ljudi nisu prvo čitali o njima u gastronomskim vodičima. Videli su ih u reels videu od petnaest sekundi. To je danas dovoljno da hrana dobije status globalnog trenda.
Zanimljivo je da viralna hrana često prati veoma sličan obrazac. Mora da ima specifičnu teksturu, pokret ili vizuelni efekat. Sir mora da se razvlači. Čokolada mora da puca. Fil mora da curi. Kolač mora da podrhtava. Internet voli hranu koja “radi nešto” pred kamerom. Ukus, koliko god bio važan u stvarnom životu, na društvenim mrežama dolazi tek kasnije.
U tome se možda najbolje vidi koliko se promenio naš odnos prema gastronomiji. Nekada su restorani gradili reputaciju godinama. Danas jedan TikTok može da rasproda proizvod za 24 sata. Nekada je hrana bila iskustvo koje deliš sa ljudima za stolom. Danas je često sadržaj koji prvo deliš sa pratiocima.
To ne znači da su viralni trendovi nužno loši. Naprotiv, mnogi su otvorili vrata različitim kuhinjama i kulturama koje ranije nisu bile toliko prisutne globalno. Zahvaljujući društvenim mrežama, japanski deserti, korejski street food ili specijaliteti sa Bliskog istoka postali su dostupni i popularni mnogo brže nego što bi to bilo moguće pre deset ili petnaest godina. Problem nastaje kada izgled postane važniji od kvaliteta, pa restorani počnu da kreiraju jela prvenstveno za kameru, a ne za ukus.
Ipak, teško je ignorisati činjenicu da danas živimo u eri u kojoj prvo “jedemo očima”, ali ne za stolom — već preko ekrana. Viralna hrana postala je deo pop kulture jednako koliko i deo gastronomije. A možda je upravo to najveća promena modernog food trenda: više nije dovoljno da nešto bude ukusno. Mora da izgleda kao sadržaj koji će internet želeti da deli.
Foto: Serghey Savchuk